Tetka Milesa je pravila šam za tortu. Gledala sam kako to
ona radi i čudila se, kako će to od umućenih belanaca, koja je mutila žicom i
vrućeg sirupa od šećera koji je sipala kap po kap da ispadne šne za tortu, koja
je stajala na stalku, na sredini stola? Masa je postajala sve gušća i gušća i
nekako glatko sjajna. Dok je mutila, s vremena na vreme me je zapitkivala o
svojoj ćerki, Biljani .
Otkud to da ne znam gde je, kako to da joj ona, Biljana,
ništa ne priča gde idemo i šta nas dve radimo, jel istina da smo bile u nedelju
u bioskopu “Avala”, jel nam se sviđa neki dečko? Pitanja su pljuštala, a ja sam
uglavnom ćutala i gledala u fil koji ona muti i čudila se i sama gde je
Biljana? Rekla je da dođem kod nje kući, posle ručka, oko tri po podne da se
dogovorimo sa njenima, da joj dozvole, da idemo u pozorište.
Nisam se usuđivala da pitam gde je. Bojala sam se da ne
napravim neku grešku, da se ne prevarim i kažem više nego što smem. Mrzela sam
što lažem i pokrivam moju drugaricu Biljanu kod njene mame, ali, ona je
govorila da je to pravo drugarstvo, kad “pokrivaš” svog druga onda kada mu to
treba.
Biljana je imala sedamnaest godina. Bila je godinu dana
starija od mene, išla je u učiteljsku školu i bila je do ušiju zaljubljena u
našeg druga iz kraja, prelepog Ciganina, starijeg od nje godinu dana. I on je
voleo nju. Ko i ne bi.
Imala je dugu plavu kosu, bila je omanjeg rasta, vedra,
uvek vesela, nasmejana i spremna za igru i šalu, kolovođa mnogih nestašluka dok
smo još bili klinci, omiljena u ulici u kojoj smo rasli. Bila je jedinica.
Njena mama je bila domaćica, dok je tata, zanatlija, radio, po ceo dan.
Oni su
nju, Biljanu, dobili u nešto starijim godinama i pazili su je kao kap vode na
dlanu. Svi su mislili da ona ima sve, a ona opet, je govorila da to sve nije ništa
naspram slobode kretanja, koja joj je bila ograničena, jer, njeni roditelji su
joj mnogo tog zabranjivali.
Svi iz ulice smo je zvali Radmila. Ona je to tražila,
zahtevala od nas. Obožavala je Radmilu Karaklajić, onda popularnu pevačicu i
iznad svega je htela da bude kao ona. Nevolja je bila u tome, što nije bila
muzikalna, ali, to je nije sprečavalo da nadahnuto, gromko, uvek peva, baš ona,
njene pesme, kada bismo se skupili na ćošku ulice u vreme letnjih večeri i
pevali ondašnje popularne šlagere.
Jednom nas je sve, čoporativno, odvela u Pop Stojanovu
ulicu, gde je stanovala Radmila Karaklajić da tražimo od nje autogram. To je
nekad bilo moderno, da skupljaš autograme svojih ljubimaca iz sveta muzike ili
filma. Naši ljubimci su nam uvek izlazili u susret i dobijali smo od njih
njihove slike, sa posvetom i potpisom. Dobili smo tad i od Radmile Karaklajić,
svi, a bila je nedelja, dan odmora, sećam se i ne baš pogodno vreme za posete.
Dečaci su Biljanu bukvalno gutali pogledima, a ona, nikog
od njih nije gledala ni na koji drugačiji način, osim kao drugove. Govorila bi
im u lice da su smotani, musavi i da su klinci. Svi smo znali da je zaljubljena
u Zdravka i svi smo ćutali. Niko o tome nije govorio naglas. Svi smo lagali, za
nju i zbog nje, uvek, kad god bi tetka Milesa izašla na ulicu i zvala je da
dođe kući, a onda se čudila da je nema sa nama pri tom nas pitavši znamo li gde
je?
Odmahivali smo glavama, svi, sklanjajući poglede u stranu.
Vreme je letelo. Svako od nas je otišao za svojim životom, otselio se iz male
ulice u predgrađu. Mislila sam da se te mladalačke ljubavi, simpatije više,
završavaju kao što se završavaju godišnja doba, spontano, neprimetno, bezbolno.
Prevarila sam se, jer. Biljana se udala za Zdravka.
Sreću su potražili van ove zemlje, u jednoj od evropskih
zemlja. Dobili su devojčicu, bili su srećni. Tetka Milesa i čika Žarko su
dobili stan i otselili su se iz kuće na ćošku ulice. Nikad ih više nisam
videla. Ali, život se potrudi da nas obavesti, ponekad, o onima sa kojima smo
se usput razišli te tako sretoh jednog dana jednog druga iz osnovne škole.
Kao što to uvek biva, pričali smo o svemu i svačemu,
najviše o zajedničkim dogodovštinama iz detinjstva i svojim drugarima iz ulice
i škole. Upitah ga zna li nešto o njima, Zdravku i Biljani? Znao je. Kaže,
Biljanini rodilji su je se odrekli, preko novina, jer se udala za Ciganina.
Nisu popustili ni kad je dobila devojčicu, njihovu unuku. Nikad je nisu primili
u svoju kuću, a ona je dolazila, molila..
Oboje su dolazili. Kaže, voleli su se i dalje istom onom
čistom, plemenitom, pripadajućom ljubavlju, a onda je nešto puklo. Biljana je
počela da pije, malo, pa sve više.. On, Zdravko, joj je pomagao, bio uz nju,
sve vreme dok se ona lečila od alkoholizma. Neuspešno. Svaki put, kad bi se
vratila iz bolnice, počinjala je iz početka, nastavljala je tamo gde je stala i
pila je sve više i više. Još uvek su zajedno, ali svako u svom svetu.
Devojčica, devojka, je vezana za oca, majke se plaši. Ništa ne zna o Biljaninim
roditeljima ni gde su ni da li su živi.
Slušala sam ga ne mogavši da shvatim, razumem jed i jad
moje, naše, drugarice iz detinjstva i njenih roditelja. Pa ona im je bila
jedino dete i znam, sigurna sam, da su je neizmerno voleli. A ovo, ova priča,
šta je sad ovo?
Zar je moguće da roditelj može da se odrekne svog deteta, tek
tako, jer se zaljubila i jer voli, svom svojom dušom čoveka koji nije bele
kože, koji nije iz istog naroda kojem oni pripadaju? U dvadesetom veku? Da se
odreknu unuke, svog produžetka koji ostaje iza njih? Koliko li su bola zadali
svome detetu odbacivši je i koliki je njihov udeo u njenoj predaji poroku i ima
li ga? Ili je to bila samo Biljanina slabost?
Ništa nije govorilo da je ona spremna da poklekne pred
iskušenjima jer, bila je jaka. A možda i nije, čim je išla “glavom kroz zid”,
kako se to nekad govorilo, jer je sigurno znala da njeni ne odobravaju njen
izbor? Pitanja u mojoj glavi su se rojila, odgovora nije bilo. Ni osude. Samo
tuga. Dve su porodice i svi njeni članovi užasno patili svih ovih godina, a
toliko je bilo ljubavi među njima koju su oni odbacili ili je nisu prihvatili.
Sve jedno.
Još uvek se ponekad zapitam kakav je epilog ove priče,
naročito ako mutim šam, mikserom, ne žicom kao tetka Milesa nekad i uvek isto,
po njenom receptu, koji sam igrom slučaja, naučila jednog davnog dana.
Ko zna zašto je dobro što ne znam kraj.
No comments:
Post a Comment