PAPERJASTI PTIĆI SU DOBILI PERJE

Teško da možeš zamisliti vrijeme koje je proletjelo. Osvrneš se tek za pola kruga, pa shvatiš da su obje tvoje ptičice pomalo zrele za prvi let. Nekako razmišljaš o vremenu kad su bile u gnjezdu i kada si im stavljao u kljun, učio ih svemu što život može donesti, pričao im o svojim uspjesima i padovima, poticao ih da budu razumni i svoji.

Proletjele su godine učenja prvog leta. Zamahivali smo krilima strijepeći nad padovima.

Nije bilo ponekad lako, evo priznajem uskladiti sve obiteljske obveze, kućanske poslove, odgoj djece i karijeru.

Često puta bi se osjećala nespremno da se uhvatim u koštac s stvarima koje sam morala napraviti.

Učila sam i bila učitelj.

I onda vidiš te male ptičice koje su ti se držale za nogavice, dok sam mješala večeru na peći kako sazrijevaju, kako njihov treberav korak postaje snažniji odlučniji i kako se sve više oslanjaju na sebe. Kako više ne terebaju toliko ruku koja će ih pridržavati.

Zaboli me ta spoznaja da moram olabaviti ruku kojom ih stišćem pridržavajući ih, ali sam nekako izuzetno sretna i ponosna vidjeti ih kako koračaju sami.

Zatomit ću suze, osmjehnut ću se ponosu. Nisam ni prva ni zadnja koje se osjeća istovremno i tužna i sretna. Prošli su to naši stari, sad prolazimo mi. I koliko god misliš da si nepreman za tako nešto, znaš da moraš.

Ne možeš očekivati da zauvijek budu oni mali paperjasti ptići koje ćeš sakriti ispod miške kad dođe nevrijeme i oluja. Moraju oni malo i sami otkriti svijet. Taj čudnovati svijet nas odraslih.

Sva sreća da im nisam pričala i čitala samo bajke. Sva sreća da nisam. Možda su se ponekad osjećali i uplašeno i usamljeno, ali taj osjećaj ih je i ohrabrio i potaknuo za nešto novo.

Kao  prva samostalna vožnja na biciklu. Znaš da je iza tebe ruka koja te pridržava da ne padneš, ali želiš još jednom okrenuti pedalu i osjetiti slobodu. Kad te ruka pusti, proradi u tebi onaj neizmjerni osjećaj straha, slobode, neovisnosti i ponosa. Jer shavtiš da si borac i da si nešto učinio sam.

Kad razmislim i prisjetim se svih onih muka s učenjem i pisanjem zadaća, slušanje učiteljica na roditeljskim sastancima koje su govorile da je dobro , ali uvijek može bolje, uhvati me neka tuga, jer nakon toliko godina shvatim da više ne mogu pitati one svakodnevno pitanje:

Kako je bilo u školi?

Eto, doživiš i to. Sutra ću ponovo zaplakati prateći malu ptičicu na maturalno veče.

Gledati ću ju u lijepoj haljini i štiklama i sjetiti se svih tvrdoglavih riječi i događaja koje smo prošli, a istovremneo biti ponosna.

Ako se posreći ptičice će same priskrbjeti prvu hranu na stol.

Možda i pridržati stare ptice umornog koraka, ali još uvijek borbenog duha.

Pa ako me vidite sutra uplakanu, ne pitajte ništa. Otvorit ću onu ladicu sjećanja i u nju staviti i ovo. Jednoga dana ću je otvoriti i biti neizmjerno ponosna kad mi dođu s nekim novim jatom .

Magdalena

Ljubav poslije ljubavi

Koliko vas je iskusilo ljubav poslije ljubavi? Koliko vas ima privilegiju udisati svaki tren pravu, čistu, veliku i nepokolobljevu ljubav dok vam topla krv teče žilama duž cijelog tijela? Vjerujem i duboko sam ubijeđena jako mali broj, jer većina vas upadne u ljubavni zanos koji donosi zalubljenost a ako zaljubljenost ne preraste u ljubav onda ste u gadnom problemu ako ste se nekom obećali i zakleli na vječnu ljubav i vezali se svim ovozemaljskim lancima i katancima. Zašto je to tako, zašto ne možemo cijeli život uživati onu zanesenjačku, oslobađajuću i svemoguću ljubav uz jednu osobu nego većina nas žudi alavo na druge, neke ljepše, mlađe i nepoznate horizonte da iskusi i oproba još uz mnogo različitih osoba? Monogamija vs. poligamija, vječita dilema! Malo je onih hrabrih u srcu koji pronađu jednu i obavežu se jednoj jedinstvenoj za njih, da će s njom i u dobru i u zlu provesti jedan život vrijedan bar deset njih. Ja i dalje vjerujem da je s jednom osobom moguće proživjeti cijeli repertoar situacija, ispijati najljepši ljubavni koktel svaki trenutak a ne zasititi ga se. Vjerujem, jer živim jednu takvu neponovljivu i dragocjenu ljubav već 5 dugih godina koje vrijede nečijih 50.

Razmišljajući o datoj problematici današnje svakodnevnice većine ljudi i ljubavnih simbioza, sjetih se jedne od najrealnijih ljubavnih bajki ikad napisanih koja me i podstakla na datu temu ili bolje reći problematiku a riječ je o bajci “Onda” Mome Kapora napisanoj davne 1982. godine. Bajka prati priču dvoje mladih ljudi koji se odmah po rođenju zaljubljuju kao bebe jedno u drugo i da bi se dočarala njihova srodnost i povezanost u ovom životu i na ovoj planeti nose čak i slična imena - djevojčica Sanja i dječak Vanja. Prilikom rođenja djevojčice Sanje, jedna zalutala zvijezda sletjela je na njeno lijevo koljeno i tu se stacionirala kao jedan ljupki mladež. Ben. U taj mladež stali su svi njeni snovi, želje, magnovenja,očekivanja i jasni stavovi o jedinstvenoj ljubavi koja se dešava samo jednom u životu. Razvijajuću se jedno uz drugo postepeno na način na koji ih je život iznova spajao u bezbroj situacija, Sanja i Vanja nisu mogli niti jedan svoj dan zamisliti jedno bez drugog. U porodilištu su bili prve bebe koje su se gledale i doživjele i bijaše to zbilja ljubav na prvi pogled. Kasnije su se sretali po dječijim parkovima, skupa klackali na klackalicama, sate provodili u igri i druženju, školovali se u istim školama i jednostavno kao biljka i stabljika srastali jedno uz drugo. Prolazile su godine, oni su zajedno rasli, slavili rođendane, sjedili u istom razredu, u istoj klupi… Jedan dan je Vanja upitao Sanju šta je to na njenom koljenu. Onda je ona odgovorila da je to mladež, na šta je njegov odgovor bio da ga to podsjeća na neku tamnu zvijezdu a ona obradovana uzvratila da i nju podsjeća ali ne smije nikom da kaže. I naravno, Vanja se tom otkriću dugo divio i govorio da je lijepa i da želi da je poljubi. Nakon toga je uslijedio dijalog o kojem mašta svaka iskreno zaljubljena i voljena žena:

“Hoćeš li da budeš moja žena? - upita je. Hoću! - odgovori ona tiho - Ali samo ako se zakuneš da ćeš me uvek voleti. Kunem se! - zakleo se Vanja. To je važno zbog toga - nastavi Sanja - što ne bih podnela da zavoliš drugu! Znaš,čini mi se da ću živeti samo dotle, dok me zaista budeš voleo… Ludice! - pomilova je Vanja po kosi - Kako te ne bih voleo? Verujem ti i molim te da nikada ne zaboraviš svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj život!- reče Sanja”

I naravno, kako to već biva onda su se Sanja i Vanja vjenčali i na ovom mjestu bi se završila svaka bajka, riječima da su živjeli dugo i srećno i imali mnogo divne djece, da Vanja nije na dan vjenčanja bacio oko na lijepu Sanjinu kumu. Kroz glavu su mu prolazile razne grešne misli i dok su ti misaoni procesi u njegovoj glavi trajali, naša junakinja se iznenada saplela o svoju divnu, dugu bijelu haljinu jer se smanjila za čitavih 10 santimentara. Jer kada smo zaljubljeni onda oni koje volimo rastu u našim očima. A kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. I nažalost, svi ljudi manje ili više naviknu se na ovu pojavu poslije izvjesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne zasmeta. Da li je u pitanju svjesno zatvaranje očiju pred tamnom stranom ljubavi ili nemar da se iznova unosi svježina u odnos i inventivnost, ne znam… To prepuštam vama na razmišljanje.

Elem, da nastavim sa ovom našom vrlo realnom bajkom… Nakon vjenčanja, Sanja i Vanja su se smjestili za život u potkrovlju jedne stare kuće na Zvezdari u Beogradu, odakle se kad je vedro najljepše mogu posmatrati zvijezde. Da li zbog one unikatne zvijezde koja je u obliku mladeža sletjela na Sanjino koljeno ili ko zna čega, ta žena je bila drugačija od ostalih prosječno voljenih žena. A od drugih je odvajala činjenica da je ona htjela sve ili ništa. Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu i to se očigledno odražavalo na njeno fizičko smanjivanje. Vremenom je Vanja razvio u svom pogledu na ljubav u njihovoj zajednici i slobodu bacanja oka na sve lijepe žene ovog svijeta. Tako je jedan dan u njegovim mislima bila aktuelna neka tamo ljepotica sa TV ekrana, drugi dan zgodna žena koja korača beogradskim ulicama, treći pak balerina izvajane muskulature i djevičanskog lica, četvrti dan neka Miss tamo neke države i krug se iz dana u dan samo širio. Svakom tom platonskom prevarom Sanje, Vanja je trošio svoju pažnju i ljubav na druge, a samim tim i njegova zakletva u startu je postajala pohabana,zaboravljena misaona imenica što se vidno odražavalo na Sanju koja je živjela od njegove ljubavi i samo to od njega tražila. Vremenom Sanja se toliko smanjivala zbog Vanjinih ljubavnih prijestupa, da je jedan period Vanja nosio kao privjesak oko vrata na lančiću dok se na kraju nije skroz smanjila i postala nevidljiva. I jedan dan Sanja je zauvijek negdje iščezla, u nepovrat…Uzalud je Vanja nabavio i lupu i mikroskop krenuvši u potragu za Sanjom, nje više nije bilo.

I tek tada, kada je više nije bilo, počela je strašno nedostajati Vanji. Sve njene stvari su ga podsjećale na nju. On više nije znao kako da nastavi bez nje. I sada kada nje više nije bilo, sve one ljepotice za kojima se na ulici okretao i toliko čeznuo odjednom su mu postale nevažne, izlgledale neskladno i nezanimljivo. Sada je čeznuo samo za njom, Sanjom. Čežnja ga je toliko obuzela da je tražio je svugdje, penjao se na krov, posmatrao zvijezde i nebo satima, ne bi li je pronašao, tražio je u bajkama provodeći sate u knjižarama na odjeljenjima knjiga za djecu. Tražio je u slikama, islutracijama, prevrtao svaki mogući list svake knjige koja mu je došla pod ruku, ali nikako nije mogao da je pronađe. I desilo se ono što se dogodi svakom čovjeku na ovoj planeti koji ne čuva ono što vrlo teško pronađe i tu dragocjenost shvati zdravo za gotovo. Vanja i dalje traži Sanju… Lako ga je prepoznati, jer hoda uvijek pognute glave, polako, onako kao po jajima, korak po korak i gleda pred noge da slučajno ne zgazi svoju Sanju. Ali ko zna,možda je Sanja još uvijek uz Vanju, možda je toliko sićušna da se nalazi u njegovoj kosi, uhu, nozdrvama, trepavicama ili je postala zjenica oka njegovog, pa mu oči zato jako svijetle a on to ne zna…

Nažalost, mnogo je onih u kojima živi Vanja, dio ličnosti koji prokocka jedinstvenu ljubav koja se dogodi jedanput u životu, a olako se shvati i počne se nemilice trošiti i rasipati na svaku kopiju i običan kamenčić. Takve ljude ćete prepoznati tako što ćete ih vidjeti da uporno traže nešto važno, nešto vrlo dragocjeno i po život nužno, nešto što su davno izgubili i bez čega su izgubili kompas za život, svi oni koračaju na isti način. Prepoznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima, oni samo gledaju ispred sebe, duboko zagledani u pločnike velikih trotoara i asfaltiranih ulica oni samo traže i traže…

Čuvajte svoje Sanje i ne dajte Vanjama u vama da preovladaju, jer zbog Vanjinog hazarderskog ljubavnog ludila dovešćete sebe u teško robovlasništvo potrage koja se završava s poslednjim izdahom i to bezuspješno!

GLAVNA NAGRADA

Danas na divan sjedoh sa jednom mladom djevojkom. Predstavljam Vam Alisu i njenu Zemlju Čudesa. Htjedoh sa Vama da podjelim kako ona gleda na ljubav. Sjedite uz nas dvije pa čujte i ovu priču.

U početku je to uglavnom zaljubljenost. Onako kako to obično i bude na početku svake ljubavi. Iz nje se vremenom rađa ljubomora. Ako je prava ljubav onda godi, ako nije onda se ljubomora pretvara u nepovjerenje. A onda se ta ljubav (kakva god da je) proširi do neba, do Kambodže, do Zanzibara, do Crnog mora…
I da nisam ponovo osjetila tvoje postojanje možda ne bih ni primijetila kako su se počele postavljati nove granice neke nove ljubavi.

Još uvijek volim sve tvoje. Još uvijek je u meni živa ljubav i strast koju smo imali. Volio si me onakvu kakva jesam. I nikad nisam sumnjala u tu ljubav. S tobom sam pobijedila sve strahove i zaboravila svu bol. Moj jedini strah je bio da nećeš ponovo doći a moja jedina bol rastanak s tobom.

S tobom mi nisu trebala nikakva pravila i upute za ponašanje u vezi iz kojekakvih knjiga i časopisa, jer je sve jednostavno savršeno funkcionisalo. Naše jedino pravilo kojeg smo se oboje nepogrešivo držali bila je ljubav. Uz nju je sve počinjalo i završavalo se.
Podsjetio si me kako je ljubav lijepa i kako ruši sve prepreke, a još je ljepša kad je zrela i razumna. Naučio si me da sve što se hoće to se i može.

Volio si me. Puno. Ne znam tačno definisati taj pojam niti odrediti njegove granice, ali znam da je bilo dalje i od neba i od Kambodže i od Zanzibara, dalje i od Crnog mora. Jer, prava ljubav ne priznaje i ne poznaje nikakve granice. 

Ispunjavao si sve moje velike i male želje. I toliko si me dugo hranio ljubavlju da sam zaboravila ko sam ustvari. Tek svaki novi me podsjeti da sam imala život prije tebe i da postoji život i poslije tebe. Svaki novi ima nešto tvoje, ali i svi da se sastave ne mogu biti ti. S tobom mi nije trebalo ništa, imala sam sve.

Sad bih da nemam ništa a da imam tebe. Ti si bio moja glavna nagrada.
I uvijek si tu. U mojoj glavi.

Volim tvoje postojanje jer samo sam tako živa. Samo tako mogu i ja da postojim. I samo tako mogu da preskočim pravila i upute za ponašanje u vezi iz kojekavih knjiga i časopis. Tvoje postojanje je dovoljno da se kod svih drugih probudi onaj mužijački nagon za borbu oko plijena. I da počne borba za nešto što nikada više neće bit ničije. Ne onako kako je bilo tvoje.

Volila bih da prestaneš da postojiš u mojoj glavi i da ponovo postojiš u mom životu. Da sa strahom čekam kad ćeš mi ponovo doći, da me hiljadu puta pitaš jesam li ja tvoja ljubav iako znaš odgovor i da me opet boli rastanak s tobom. Jer, još uvijek te volim. Ne do neba, ni do Kambodže, ni do Zanzibara, ni Crnog mora… nego puno. 

Volim sve ono što vidim kod tebe i sve ono što ne vidim. Volim kako razmišljaš. Volim sve tvoje mane jer se one savršeno slažu s mojim vrlinama. Čak mislim da se i one nemani koje nas proganjaju dobro slažu. Pa i položaj zvijezda je bio idealan u vrijeme kad smo se mi rađali.

Jednom sam negdje pročitala opis ljubavi koji kaže: da je manja bila bi opipljiva, da je veća bila bi lažna. E takva je i moja prema tebi. I ta ljubav piše nova pravila i upute za ponašanje u vezi, jer sve što se dešava drugačije od nje nije iskreno i nije dovoljno.

Tek onaj koji uspije da izađe izvan tih granica moći će i da se osjeća kao pobjednik u ovoj borbi za opstanak, u kojoj sam ja glavna nagrada.

Infiša san u te ...

Jubav ti dođe ka imunološki sustav, nima mirne jedinice , pa teško izmirit oli ti je dozirat. Nikad ne znaš koliko kome triba ,a uvik je malo , i jopet za sve kriva .

Svaka štenca zabodena u srce ostavi friž . Dođe ti ka ono u " Tice umiru pivajući " , kad najlipšju batudu zapiva prid samu smrt , nabode se na trn i u toj lipoti , spoji sa s nebeskion zvizdama ...joj koje lipote ....svi oratoriji , falšete  , u jubavnom zanosu , jbte priviligije umrit u jubavi ...

Nekako razmišljan , ovin ča mi ostalo, a potaklo me Sunce moje, da na tu tematiku proban napisat par besidi. Samo to meni teško ide , nisan ti ja literata , čovik od pera, već životan , i evo odma vadin bilu bandiru u znak predaje.

Neman ja force i mozgovnog kantuna , škafetina iz kojeg bi moga izvuć priču ...o jubavi ...

Svaki grad jema svog Romea i Juliet ...neki palac ili sisu za taknit , jerbo će donit sriću ...a u jubavi se niko nije usrićija . Svak od nas jema neku ka „Immortal Beloved“

Jerbo teško je otkrit identitet srca , izmirit ga , podilit ...

Mislin da možeš volit jednom u životu. Onako iskonski , ludo , strastveno. Sve ostalo su plagijati jubavi , timbravanja emocija,  ka na poštanskoj marki ...

Deboto je najgore , doživit neuzvraćenu jubav ...ma koliko ona bila u tom trenutku konspirativna , jerbo druga polovica oneg tvog ja , ne oćuti , brat blizanac , eto problema ...jubavno ružno pače !

Tad si sam na svitu. Čista arija. Rikuperat se nikad ....zato pivan onu pismu „Moja prva i posljedna jubavi ". Rado bi bija ova druga i spojija se zvizdama ...

Nek me trefi drtaj duše u konačnoj istini s mojom jubavi ...

Volin moje Sunce !

Ljubavna priča koja to nije

Večeras na Divanhani jedna posebna gošća koju sam sa velikim nestrpljenjem iščekivala. Osobito mi je zadovoljstvo što je konačno našla dovoljno vremena da sjedne na divan sa nama i  na, samo njoj svojstven način, isplete jednu predivnu priču o ljubavi….ljubavi koja to nije.

Dragi moji, čast mi je predstaviti Vam moju dragu prijateljicu Snežanu Medan.

Ona ni dan-danas ne zna zašto se u Vladimira S. Stanisavljevića, kadgod, zaljubila?! Niti je bio lep, niti pametan, nit’ zabavan! Ništa od onoga o čemu je ona uvek maštala!

Htela je, od kako joj je veka, dominantnog, jakog i snažnog muškarca da ima! Nekog što će da je zauzda, na kolena baci i nemoćnu, prepuštenu mu, savlada i slomi! Samo takvog bi volela i poštovala!

O tome zašto je to baš tako, izbegavala je da misli... Znala je da pametan čovek uvek sebe jasno i ogoljeno može da vidi, pa da se sa sobom samom ne bi sretala, drugim mislenim ulicama bi odlazila, išla i begala! Žmurila i slepa se pravila pred sopstvenim razlozima!

Naravno da je znala da je to kukavičluk! Izbegavati samoga sebe?! Čuj?!

Ali je, potpuno neuobičajeno za nju, lako sebi praštala:

„Pa, žensko sam! Jebem ti sve! Mogu li bar negde slaba biti?“, tiho je sebi i mazno šaputala, kada bi je te crne misli spopadale.

Sećanja na onog slinavka od njenog oca, uvek su bila loša i gorka uspomena.

Slab čovek, od onih potpuno bez karaktera, što im je na licu uvek isti izraz – ljudi bez ekspresije! Bez ičega svog što bi, sa lica, mogli da vam poklone, samo vam se bezizrazno smeškaju. Ili smeše...

Na licu svoga oca, ona nikada ništa nije pročitala! Nikada joj ni jednu milost nije podario, ništa pametno, što za ceo život ostaje, nikada joj nije rekao! Ništa joj od svoga nije preneo, jer ništa nije ni imao... Otac okrenut samo sebi. Otac bez dece.

I kao takav, vrlo lako bi upao u onu grupu ljudi što ih je časkom zaboravljala i što im ni lik nije pamtila, da nije bilo jedne njegove specifične slabosti, koje se, htela ili ne-htela, uvek, u tim crnim mislima, sa grozom i gađenjem prisećala:

Otac je voleo žene.

Ali ne načinom kurčevitih bitangi široke ruke i velikog srca! Ne kao ti, istinski obožavaoci žena, što kao kod Bore Stankovića, umiru i za ljubav, kidaju i ginu! Zadnje novce za piće i muziku daju, ne bi li svoju neutaženu žeđ za njom, ugasili! Ne kao ti, što hrabro za njom i krvi pretaču?!

Nego im je, vazda kukavički, pod suknju zaviriv’o! U dekoltee krišom buljio i krajnje glupo i benavo, misleći da ga će tako više muško biti, pred njenim drugaricama, skoro golo telo večito paradirao i pokazivao. A odraslim ženama bi, ako je popio koju, u prolazu neku sirovu dobacio. Zbog tog njegovog nabildovanog i zategnutog tela, žene nalik njemu, slabe i sa sumnjivim mrljama na duši, masovno su ga htele. Broj njegovih recki je bio zavidan. Postizao je fantastične rezultate!

Dok je ona, ćerka njegova, dobro znala da ni jednu od njih, nikada istinski, nije voleo. Ni jednoj srce nije dao, jer ga nije ni imao. Samo je ceo svoj život u ono parče mesa među nogama, pretvorio. Zato mu na licu nije ništa ni ostalo.

„Bednik“

Uvek je tom, glasno izgovorenom rečju, misao o ocu iz svoje glave, sklanjala i u stranu gurala.

Ali, logika joj nikada nije dala mira i jasne zaključke joj nametala:

„Normalno je i mentalno uravnoteženo, da pored takvog oca, tražiš nešto jako i zdravo! Punokrvnog ždrebca, plemenite, makar i siromašne loze! Hrabrog, da voli! Milog, da boli!“, svoju potrebu je razumevala.

I njome se uvek u svojim izborima vodila - Uvek kvalitetne muškarce pored sebe imala. One što se s’ njima vrelim poljupcima sastaješ a bez kapi krvi sa njima rastaješ!

Gospodin S.Stanisavljević nije imao baš ništa od pomenutog!

Oženjen, odmeren, hladan i sterilan. K’o voda! Ali ne od onih što stene bruse i sve pred sobom ruše i kidaju, nego one što uvek uzmu oblik čaše u koju je sipate. Uvek mirni i staloženi, vazda bolešljivi i prehlađeni. Govore uvek istim tonom, retko glas podižu.

Zaplašenog životom, jedva ga je u krevet naterala!

Sa ručnim časovnikom u koji stalno pogledava, bez obzira što je trenutno, potpuno go među njenim nogama, uvek u nekim obavezama i nekoj žurbi. Čekaju ga roditelji, žena ili deca! Ne pije kada vozi i poštuje saobraćajne znake i propise! Redovno slavi slave i Božiće, odlazi u crkvu i pali sveću. Uporno je zavodi pričama o vremenu ili aktuelnoj političkoj situaciji, iako mu je ona više puta skrenula pažnju da to ne čini.

Ali, nikada je nije slušao, samo su se njene reči o njega obijale, i njoj se, u lice neodgovorene vraćale.

Dešavalo se čak, da je ona, gola i posramljena, pred njime plakala i za ljubav ga molila, a on je nemo posmatrao, već potpuno obučen i spreman za polazak, sedeći preko puta nje, skrštenih nogu i ruku sa nezainteresovanim izrazom lica koji se budio samo u trenu kada vidi kazaljke na satu koje označavaju njegov odlazak i prekidaju njenu jadikovku, što ju je kasnije, nakon zaključanih vrata, u samoći, nastavljala.

Kao od bolesti paralisana. Nemoćna da igde mrdne. Tuđom, a ne sopstvenom, slabošću zauzdana.

Godinama je tu ljubav, kao gangrenoznu nogu negovala i svežom krvlju je obnavljala. I sasvim slučajno, samo povoljnom astrološkom situacijom i dovoljno oštrom satarom, jednom ju je odsekla. Svetlost ugledala i u žive se dozvala, a njega vratila njegovom mraku. Nikada više zdrava i mlada kao u vreme kada je njega srela, ali oslobođena...


Zaljuljala se još jednom u svojoj omiljenoj stolici i nastavila čita. Volela je tu priču od gospođi Dalovej, zamišljajući svoj život u takvom jednom danu. Ili sebe u jednom takvom romanu. Sa rečima koje ceo njen život, samo po cvetovima, kao u vaze, razmeštaju i u pasuse smeštaju.

Priča o jednoj ljubavi

Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi.

Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.

Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao.  

Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca.

Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje.

Čekala je onog pravog. 

                               

Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude.

Čekao je onu pravu. 

                              

Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem.

Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu.

Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć.  

                             

 " Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! "

 " Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? "

Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče.

Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.

                     

 " Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. "

Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu.

Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina.

Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu.

Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu.

Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće.

" Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina. 

Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj.

" Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. "

                                    

Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima.

Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.

                             

Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu. 

Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan. 

" Kako bude ostalom svetu, biće i nama ". 

Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik.

Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala. 

U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin.

Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku.

                                                                  

Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.

                                          

Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi.

Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ). 

                                      

Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.

                                     

U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu. 

Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari. 

" Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen.

" Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ".

" Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka.

Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..." 

                                       

Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla. 

" Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..."

Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci. 

                                       

Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ".

Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.

Radu i njene druge priče potražite ovdje.

Pišem za Farah ljubavnu... ...al mora i suza biti

Nisam ti ja od onih koji veruju u zakone privlačenja i mantraju svakoga jutra nešto o lepoti života koji ih tugom kuša samo na tren, pre nego što postanu zaista, zauvek i potpuno, bez truna sumnje, srećni. Nit ležem rano da bih zaspala s rečenicama na usnama, koje prizivaju sve dobro ovoga sveta. Nit imam skrivene spiskove želja, opise ljudi, događaja i osećanja koje želim da mi se dese.

Ja živim svoje dane, onako kako se nižu. Kada poteku razdragani, poželim da traju što duže i da me ništa nikad ne seti da sam koliko juče suzama ispraćala svaki dan, u grču zbog onog koji tek sledi. Želeći samo da mi još jednom neko zamrsi kosu (http://negoslava.blogspot.com/2012/08/samo-nek-mi-jos-jednom-neko-zamrsi-kosu.html). Da osetim nečiji dah na vratu i neku ruku u svojoj, praznoj šaci. Nečiji pogled, da me miluje. Nekoga dušom da grejem. 

Ne umem da sanjam ono što mi nedostaje (https://negoslava.wordpress.com/2012/10/27/nikada-sama-sa-njim/) , govorila sam stalno i iznova, kad god bi mi rekli kako je najvažnije umeti da želiš. Da negde neki vetar navodi moju želju u misli onog ko baš na mene čeka.Ko smeten, ne zna da me nađe, mene ovako smetenu. Čija plava dioptrija ne reaguje na moje ultra-crveno. 

Ne umeju te, moje želje, tvrdila sam,da pletu mrežu od snova oko zamišljenog izabranika kojem bi da ruke pružim, onako očajno sama. Pa da me sačeka širom otvorenog zagrljaja, samo meni potaman. 

Samo sam znala da lepo pričam svoju tugu. Pa su mi govorili da su i tuge lepe. 

I onda si me stavila u priču (https://negoslava.wordpress.com/2013/03/06/stavi-me-u-taj-tvoj-blog-i-pusti-me-da-placem/) . I zasta me pustila da plačem. 

A on je sve vreme bio, tu negde, pored mene. Naši životi su tekli paralelno i tako paralelni nisu ni mogli da se sretnu. On je sanjao moje ultra-crveno. Koje njegova plava nije znala da prepozna. 

Oboje smo videli ljubičasto. 

Moju kosu niko nije mrsio. I sve mi je više smetala, bez nade da ikada više nečija topla ruka željno prođe kroz nju. Znala sam, o kako sam samo znala da one ruke pružane ka meni nemaju tu toplinu, čuvanu baš za mene.

Onda sam jednoga dana, bez reči, odsekla svoju kosu, spletenu u dugu kiku. Rešena da više nikada ne dozvolim da poraste. 

Kroz suze koje su tekle zbog one željene ruke koja nikako da me sretne, nisam videla njega koji se opet kretao paralelno s mojim korakom. Pa sam mu gotovo stala na stopalo, dok je on zbunjeno širio ruke u pokušaju da me zadrži dok sam još bila na korak od pada. 

Šta sada još da ti kažem? 

Ti bi još jednu priču, al ne znam da li naš roman može u priču da stane. 

Obećao je da će biti uz mene, dugo, dovoljno dugo da mi jednom zamrsi kosu. 

Jedino me zamolio da se šišam što češće.